Angelina Petrović je književnica koja se ove godine predstavila na Sajmu knjiga svojim novim romanom “DUHOVI DUŽ DRINE”, a specijalno za naš portal je odlučila da podeli i neka životna iskustva.
Kada bi morali sebe da predstavite u nekoliko rečenica, koje vrline, a koje mane bi bile deo vaše biografije?
– Angelina Petrović je borac i to je vrlina koju volim da istaknem kada treba da analiziram samu sebe. Pri tome mislim i privatno i profesionalno. Ma kakve nedaće da me snađu u životu, nikada se ne osećam pobeđeno. Time nisam stekla titulu pobednika, već zadržala status večnog borca. Uverena sam da nam život nije dat kako bi čekali da nam nešto padne sa neba, već je to temelj na kome gradimo naš karakter, senzibilitet, pokazujemo koliko smo jaki i slabi, delimo i primamo emocije. Predavanje unutarnjim snovima bih mogla svrstati u svoje mane, jer sam time na neki način sebi oduzela na proživljavanju realnog života. Time sam stekla prividni mehanizam odbrane od spoljašnjih uticaja vremena u kome živimo, ali i rizik da me realni svet „samelje“ ako se ne trgnem u pravom trenutku. Ovim sam podvukla jasnu crtu svog karaktera, a to je emotivnost. U svoj CV upisala bih posvećenost pisanju i odanost jednoj ideji da knjiga nije trenutak, već trag u vremenu, što mi je pomoglo da ovaj posao prihvatim zrelo. Sebe vidim kao hrabru, izdržljivu i upornu osobu koja živi i od prirode uzima ljubav i nežnost, koju je sudbina „naterala“ da ispiše sve svoje želje, umesto da ih proživi. Kao romansijerka, uspela sam da izbegnem nagon za isticanjem sopstvene ličnosti i to je vrlina na koju sam posebno ponosna, jer mi je pomogla da stvorim karaktere junaka kroz svoja dela posmatrajući ih iz perspektive pripovedača. Savršenstvo ne postoji ni na papiru ( što sam pokazala ispisujući karaktere svojih junaka) te bih bila vrlo nerealna kada ne bih kao svoju manu istakla dubinsko prožimanje i razumevanje ljudi sa margine koje me često dovodilo u velika iskušenja. Samo onaj ko prepozna u sebi snagu da razume takve karaktere mora biti svestan da u dubini vlastite duše nosi nešto od toga. Tako da sam uverena da ne postoji „ magična četka“ koja me može očititi od takvih pojava. I ne tražim je.
Pišete knjige koje obrađuju veoma teške teme, ko je Angelina privatno? Šta može da vas nasmeje, a šta može da vas dovede u situaciju nervoze i stresa?
– Moj privatni život se iz korena promenio od trenutka kada sam donela odluku da se pisanjem bavim profesionalno. Danas se ta linija koja me privatno i profesionalno razdvaja iz časa u čas sužava, ali nikako ne umanjuje značaj ovog, za mene, veoma kompleksnog pitanja. Evo i zašto: Moj privatni život bih opisala u jednoj rečenici – kao ogromno bure baruta sa kojim se nosim rame uz rame. Počev od detinjstva, pa sve do današnjeg dana, mogla sam na prste jedne ruke nabrojati ljude koji su mi bili istinki oslonac u životu. Za one druge, trebalo bi mi hiljade ruku i nogu. Upravo u tim okolnostima pokazala sam suštinsku snagu, zadržala osmeh na licu i poslala poruku da niko i ništa ne može da me slomi. Samo ako u srcu nosite mržnju nemate u duši nijedan razlog da pokažete osmeh. Kažu da možete kupiti psa, ali njegovo mahanje repom morate zaslužiti, tako da sam veoma srećna kada satima šetam sa svojim psom, a tužna kada ga danima ne vidim ako sam na putu. Oduvek me nervirala ljudska glupost i površnost, ali trudila sam se godinama da ne dozvolim sebi da mi tako šta izazove stres i nervozu. Onu drugu vrstu nervoze ( prirodnu svakom čoveku) osetim ako u ljudima prepoznam gordost i samoljublje – tu nerealnu težnju da istaknu kako su najbolji, najveći, najveličanstveniji. Smatram da samo čvrsto tlo pod nogama nije dovoljno, već da nam nekad treba i šaka cementa koja bi nas zadržala na tom istom tlu.
Radili ste i kao profesor fizike u gimnaziji u Obrenovcu? Da li se rado sećate tog perioda ili bi ga možda i zaboravili kada bi mogli?
– Svaki period svog života spakovala sam u vlastita iskustva. Zaboravu nema mesta u mom životu tako da taj period pamtim po čudnim gimnazijalcima. Zamislite sa jedne strane ispisivanje formula na mutnoj table i rešavanje složenih zadataka, a sa druge mlade devojke koje nemaju ni trun poštovanja prema profesoru, već na tom istom času popravljaju šminku. Zamislite mladiće koji upadicama žele da impresioniraju te iste devojke. Stoga, bila sam veoma strog profesor koji je takve probleme rešavao vrlo jednostavno – ocenama i udaljavanjem sa nastave. Potom bi usledilo „ulagivanje“ razrednog starešine da im dam novu šansu. Ne ponosim se što sam poštovanje morala da zaslužim na nepopularan način. Satisfakcija je stigla mnogo kasnije kada su do mene stizale vesti kako su đaci pokazivali sveske sa rešenim zadacima i tražili da se vratim na čas. Nisu mogli znati da se ne vraćam nikada. Nakon poziva direktora gimnazije da se vratim i preuzmem nastavu matematike i fizike, nisam imala dilemu, jer duša je pošla drugim putem. Nedavno sam bila u gimnaziji kako bih odnela pozivnice za svoju promociju novog romana i ugledala bleda, ispijena, nezadovoljna lica. Mislim da sam videla sliku društva u celini. Nije lako potpaliti vatru u duši i tinjati ceo život kako sam ja učinila, ali sigurna sam da svako biće danas treba povremeno opeći kako bi se trgnulo i pokrenulo učmalost u sebi.
Objavili ste sedam romana, trenutno najaktuelniji, roman “Duhovi Duž Drine” koji je već u prodaji je takođe jedno “teško” štivo? Kada ste stvarali i pisali taj roman, koji deo vam je bio najteži? Postoji li neki pasus gde vam je zadrhtala ruka dok ste pisali određene stvari?
– Pisanje sam nebrojeno puta definisala kao plivanje bistrom i mutnom rekom. Ako isplivate neokaljani, nastaje novo delo. Ali do čiste vode, dug je put i prljanje je neminovno. Tako da ni moj novi roman nije prošao bolji i lakši put u odnosu na prethodne. Ako tokom pisanja na osetim neki trn koji me ubada u srce taman toliko da osetim pregršt emocija u trenutku, znam da nisam dobro radila i da moram rukopis ostaviti. Drugim rečima, ako mene ne dodirne, sigurna sam da neće ni drugog. Novi roman čini pet delova i ako bi trebalo da izdvojim deo koji me dirao svom silinom to je knjiga 4 koja nosi podnaslov „Anđelija“. Ruka nije drhtala, ali je srce urlalo dok sam ispisivala sudbinu Anđelije i Lazara Komadanovića. Bila bih nepravedna prema čitaocima kada bih otkrila istu. Ipak, osećam potrebu da istaknem kako tokom pisanja osetim neodoljivu potrebu da iskažem ono najdublje u čoveku, potpuno svesna da takav književni opis zna da ostavi gorak ukus kod čitalaca. To je ta posebna ekspresija tako bliska mom mentalnom sklopu. Često je u delima reflektujem kroz snove svojih junaka. Tada „puca“ emocija svom silinom iz mene, jer sam sigurna da mogu da vas ne razumeju u realnom svetu, ali snove vam nikako ne mogu oduzeti. Mislim da je to jedan od elemenata u kome se ogleda težina i slojevitost mog pisanja – pričanje priče viđene u snu!
Da li kada napišite knjigu ili roman, stavite tačku na sve što ste tad pisali ili se ipak vratite nekim vašim delima kako bi ih pročitali, bez obzira što ste svaku situaciju proživeli stvarajući sve te romane?
Piščeva snaga leži u sposobnosti da se oprosti od romana koji je ugledao svetlost dana i dozvoli mu da trsi svoj dalji put – živi svoj život. Pisac je sebičan ako sputava svoje delo. Time pokazuje nezrelost i slabost. Pokazuje da nije raščistio sa iskazanim mislima u knjizi. Nikada nisam osetila potrebu da se vratim delu koje sam napisala, jer smatram da moji romani, kako sam nebrojeno puta rekla, nisu moja deca, već duboki bunar iz koga crpim snagu za nova dela. Oni su tu samo da me podstaknu na dalji rad i podsete da mogu i moram biti bolja sa svakim novim delom. Oni su i opomena da budem postojana i realna u svakom smislu te reči. Oni su moj obraz u rukama čitalaca i onog trenutka kada napišem „kraj“, sve što očekujem od sebe je da budem hrabra da podnesem kritiku na isti način kao i pohvalu. Da to bude smernica mojim mislima i osećanjima – duševni korektor! Ono što u mom srcu ostane zapečanjeno nije radnja romana, već likovi koje sam stvorila. Jer svi imamo različita dešavanja u našim životima, ali istinska vrednost je čovek. Ti karakteri koje sam opisala u meni bude često čežnju, postaju moji životni učitelji u trenucima kada mi realnost okrene leđa. Mislim da je ta duhovna veza koju sam uspostavila sa svojim delima nadmašuje običnu fizičku potrebu da nanovo i nanovo čitate knjigu.
Roman, “Duhovi Duž Drine” koji smo i pomenuli već u razgovoru, predstavljen je ove godine na beogradskom Sajmu knjiga. Imali ste štand svoje izdavačke kuće “Cepelin”, kakva su vaša iskustva, da li ljudi zaista čitaju knjige ili im je postalo važno da ih samo imaju, kao deo “ukrasa” dnevnog boravka ili nekog drugog kutka njihovog životnog prostora?
Izdavačko – producentska kuća Cepelin koja je objavila moj novi roman bila je deo ovogodišnjeg beogradskog Sajma knjiga i na malom prostoru izložila sve moje naslove. Moji utisci su veoma jaki i teško ih je sumirati u par rečenica. Naš mali štand sam prozvala “mali, a veliki“ jer sam ponosna na broj knjiga koje sam potpisala. Ponosna sam i na sebe kada su u pitanju posetioci druge vrste, oni koje knjiga nikako nije interesovala, a bilo ih je na našem štandu) Odgovor je jednostavan: trudila sam se da u neposrednoj komunikaciji eventualne čitaoce upoznam sa svojim delima, bez obzira iz kog razloga su se našli na mestu gde knjiga vedri i oblači. Smatram da pisac treba da bude prisutan na takvim mestima ukoliko mu mogućnosti dopuštaju i da je veza koja ide na relaciji knjiga – čitalac dublja ako pisac i čitalac bar jednom u životu sudare poglede. Jer oči su ogledalo duše, a da sam u pravu dokaz je i činjenica da je veće interesovanje za knjigu bilo kada sam bila prisutna na štandu. Sajamska prodaja nudi još jednu bitnu sliku, a to je da samo tako možete saznati da li ste kao pisac zadržali povrenje starih čitalaca. Nema veće radosti nego kad štandu priđe čitalac koji je pročitao sve prethodne romane i želi novi, a da i ne okrene knjigu da pročita sinopsis, već mi se obrati rečima: „Dovoljno je da ste to Vi napisali“! Takvih situcija bilo je na pretek. I to ne samo čitalaca iz Srbije, već i iz Bosne, Slovenije, Hrvatske. I sama sam u jednom trrenutku bila iznenađena u kojoj meri sam knjigama prokrstarila regionom i koliko čitalaca sam stekla za proteklih sedam godina. To obavezuje u istoj meri koliko i usrećuje.
Za koju vašu knjigu vam je trebalo najviše vremena da je napišete i zbog čega i da li ste nekada rekli pišući neku knjigu “pa dobro, šta mi je ovo trebalo”?
Najviše vremena posvetila sam pisanju poslednjeg romana „Duhovi duž Drine“ – gotovo dve godine. Dva su razloga za to. Prvo, a najbitnije je moje čvrsto uverenje koje sledim godinama da svaka sledeća knjiga mora bar za pola stepenika biti bolja od prethodne. Pri tome sam savršeno svesna da nisam dobar parametar za odlučivanje o tome, ali vodim se srcem i sledim svoje unutarnje instikte koji mi nekako daju taj jasan signal kako nisam pogrešila. Samom takvom postavkom sam sebe obavezala da delu pristupim sa ogromnom odgovornošću pred sobom i čitaocima. Drugi razlog bih povezala sa samim žanrom. Kao piscu psihotrilera nije mi bilo jednostavno napraviti žanrovski iskorak i zaploviti vremenom, jer toman „Duhovi duž Drine“ po svojoj žanrovskoj strukturi može se okarakterisati kao spoj hronike i savremenog trilera. Voditi radnju koja teče u rasponu od 15o godina znači neprekidno učenje, jer pisac sebi sme da dozvoli literarnu slobodu tokom stvaranja dela, ali kada opisuje dođaje iz istorije, mora poznavati prilike vremena o kome pripoveda i držati se činjenica. Sve to zahtevalo je dosta vremena i to je jedan od razloga što sam onima koji su bili u dilemi koji moj roman da pročitaju ( mislim na nove čitaoce) uvek pružala novi roman rečima da sam veoma ponosna na „Duhove duž Drine“. Što se tiče dela pitanja da li sam se ikada upitala što mi je sve to trebalo, odgovor je jednostavan: Malo mi je jedan život da napišem sve što želim. Mislim da sam time sve rekla.
Da li vas je uznemirila ili negde emotivno poremetila neka vaša knjiga, da ste je doživeli dovoljno lično u odnosu na sve ostale?
Jedina moja knjiga koja je uspela da me uznemiri do te mere da nikako u sebi ne pronalazim snagu i donesem odluku da je jednog dana ponovo pročitam je roman „Dželat“, ali ne radi teme koju sam obrađivala ( stradanje Jevreja u drugom svetskom ratu) koliko zbog sudbine dečaka, kasnije dementnog muškarca koji je stožer i okosnica čitave priče. Nisam mu slučajno dala nadimak „umiljato jagnje“. Njegov lik i sudbinu proživela sam svakim delom bića, dopustila mu da me osvoji emotivnošću i lepotom duše. Mislim da dečak Dan nije najbolji lik koji sam stvorila, ali jeste onaj za kojim mi i danas srce zadrhti. I dalje u sebi tragam za razlozima koji su u meni to stvorili. Možda sam u prošlom životu bila On. Negde u dubini duše ljutim se na sebe što sam mu dopustila da me emotivno porazi i nadvisi snagu moje ličnosti, ali i to je lepota pisanja – ta snaga da priznate kako kao pisac niste gospodar dela, već da sve može biti obrnuto.
Postoji li bar jedan čitalac koji vas je posebno dirnuo nekom porukom nakon što je pročitao određeni vaš roman?
Uvek sam govorila da je čitalac Kralj i da reč čitalaca ima najveći značaj kada su u pitanju moji romani. Ovog puta bih se ogradila na lični utisak, jer nekom je književna nagrada veće priznanje od reči čitalaca. Nikada se nisam dodvoravala čitalačkoj publici, već sam pisala isključivo vođena vlastitim vizijama, te ta povratna informacija koja dođe u vidu komentara na neku od mojih pročitanih knjiga stigne kao dar. Znači više od bilo koje nagrade. Na svom sajtu imam rubriku gde se nalaze utisci mnogih čitalaca, trudila sam se da i pohvala i kritika zauzmu svoje mesto, jer samo ako ste sposobni da se nosite i sa lošom kritikom, nalazite u sebi snage da napredujete, da u tome vidite podršku, nikako negodovanje. Baviti se pisanjem znači biti spreman da vas oni koji čitaju knjige podignu u zvezde, a već sledećeg trenutka sa te iste zvezde gurnu u ambis. Ako ostanete na dnu, onda je čitalac u pravu, ako se podignete tako što nastavite da pišete, onda onog što vas je gurnuo bacate pred novu dilemu. Naterate ga da se zapita da li je dobro procenio? Da li je doneo ispravan sud? Reći ću da jeste, jer se moja snaga ogleda baš u očima takvih ljudi. To je razumevanje i onih koji ne vide lepotu u vašim mislima. Nikada ne pravim selekciju osvrta na svoje knjige, ali napraviću izuzetak i reći da me dirnuo nedavni komentar jedne mlade devojke, a odnosi se na poslednji roman. Rekla mi je da je dala šansu mom romanu, jer joj se nije dopao naslov, ali da se šansa ubrzo pretvorila u danonoćno čitanje knjige. Napisala je da nije mogla da je ispusti iz ruku sve do poslednje strane i da jedva čeka da počne čitanje ostalih mojih romana. Hvala Milici Lazić i ovom prilikom na iskrenosti.
Da li biste se možda snašli pišući i lake literature i smatrate li da bi one trebale u radnjama da budu odvojene u odnosu na knjige i romane koje se bave ozbiljnom tematikom? Da li treba i u književnosti da postoji određena selekcija?
Nikada neću pisati lako štivo. Svima koji su prišli na naš štand i uzeli neki od mojih romana u ruke, a da nisu pre toga čitali moje knjige obratila sam se rečima: „Ako volite lako površno štivo, onda ne kupujete moje knjige. Reakcije su bile različite. Prevladali su ozbiljnji čitaoci. Bilo je situacija da mi otvoreno kažu kako žele lako štivo i ja sam ih upućivala na mesta gde su se prodavale takve knjige. Mišljenja sam da treba da postoji ozbiljna književna selekcija i domaćih i stranih izdanja, da treba zabraniti pisanje ljudima koji ne znaju ni pravopis, koji nemaju književnu kulturu, da treba omogućiti talentovanim ljudima da se bave pisanjem i napreduju, a ne gurati ih na dno i ubijati svaku težnju ka ostvarenju snova. Najveći problem da ljudima dokažem kako ne pišem lako štivo zadali su mi upravo tvorci istog, te sam ostajala bez glasa na Sajmu i strpljivo čekala da neko iščita čitave stranice mog romana kako bih stekla šansu da poveruju domaćem autoru na reč da nije pisac takve literature. Uverena sam da pisac mora da se dokaže delom, a ne „vezama“ u medijima koje se koriste za reklamiranje smeća. Kao da Vas neko natera da pojedete pokvarenu hranu. Bez ikakvog osnova i mere za kvalitet i negovanje lepe pisane reči. Mogućnost da svako može da objavi knjigu ukoliko ima sredstava da plati takvu uslugu narušila je književnost u velikoj meri i donela nepoverenje ozbiljnih čitalaca.Moj glas je ništavan, svesna sam toga i trudim se da u svom realnom, ali i u svetu imaginacije podarim pisanu reč čiji je osnovni preduslov kvalitet.
Potpuno sam siguran da nakon izlaska poslednjeg romana vi već razmišljate o sledećem, ali bih voleo da podelite sa našim čitaocima šta je to što ćete nam predstaviti u skorije vreme i postoje li neke promocije koje već sad možemo da najavimo?
Napisala sam u belešci autora za poslednji roman kako već osećam ono nezaustavljivo koprcanje u stomaku koje me nagoni da krenem u nove pustolovine i započnem svoje osmo „tkanje“. Pisanje je moja velika ljubav, i kao sve velike ljubavi, tako pisanje i ja ne možemo da živimo jedno bez dugog. Kao osoba u sebi nosim jednu specifičnu crtu, a to je samostalnost u izrazu, tako nikada nisam osećala potrebu da nekome ispričam priču koju želim da zapišem. To se može shvatiti na više načina, ali najispravniji je težnja da sabijem sve emocije u sebi i oslonim se na zov iz duše. Jer duša je večna neistražena tajna u životu svakog od nas, a naše je da je otkrivamo kako vreme prolazi. Uverena sam da još nisam otkrila sve elemente onog što nosim u duši i da svakim novim romanom otkrivam deo po deo. Poznata sam kao romansijerka koja puno promoviše svoje romane, te će tako biti i sa „Duhovima duž Drine“. Slede promocije u mnogim gradovima Srbije i regiona, sledi Sajam knjiga u Nišu koji je zakazan za poslednju nedelju novembra. Biće to prilika da se opet družim sa čitaocima i ovom prilikom ih pozivam na naš mali, a tako veliki štand. Između svega, kao stub stoji osmi roman koji sam počela da pišem.
Aleksa Marković
