Fudbal, kao i svi sportovi je način života koji zahteva maksimalnu posvećenost, ne samo na treninzima i utakmicama, već u svim aspektima svakodnevnog života. Iako mnogi ljudi misle drugačije, meč je samo završni deo mozaika pod nazivom “karijera”. Da bi poslednji deo doneo željeni rezultat, sportista takođe treba da vodi računa o svom životu van terena.
Profesionalni brazilski fudbaler, Renan Alves, 28, samo za “Magazin Balkan EU” otkriva kako zaista izgleda život profesionalnog fudbalera.
Bek koji trenutno igra za malezijski Superligaški klub “Kedah Darul Aman” se u interview-u za naš magazin prisetio detinjstva, prvog profesionalnog ugovora koji je potpisao 2015. godine, ali je govorio i o porodici, prijateljima, ljubavi, kao i najgorim i najboljim trenucima u svojoj karijeri i svemu ostalom što zanima ljubitelje fudbala.
Kako je izgledalo tvoje odrastanje?
– Moje odrastanje je bilo veoma dobro, uživao sam u celoj fazi dok sam bio tinejdžer, uvek sam se zabavljao u zajednici u kojoj sam rođen i odrastao.
Od kada potiče tvoje interesovanje za fudbal?
– Zapravo, oduvek sam voleo fudbal. Potičem iz porodice igrača, moji rođaci, bake i deke, moja majka, uvek su me vodili na teren, tako da je to stara strast. Imam rođaka koji je takođe profesionalni fudbaler, tako da sam uvek voleo fudbal, ali nikada nisam mogao da zamislim da ću igrati kao profesionalac. Voleo sam da se igram sa prijateljima u svom komšiluku. Bio sam pomalo stidljiv. Bilo me je sramota da treniram. Ljudi su mi se smejali. Nisam se osećao lepo u školama fudbala.
Igrao si za mnoge fudbalske klubove, između ostalog, igrao si za FK Vojvodina iz Srbije, kakve uspomene nosiš odavde?
– Imam mnogo lepih uspomena vezanih za Srbiju. Tamo sam stekao puno prijatelja kojima sam do danas veoma zahvalan što su mi pomogli. FK Vojvodina je bio klub zbog kojeg sam dosta sazreo. To je bio prvi klub u kojem sam se našao sam. Nisam govorio srpski, to me je mnogo sputavalo, nisam mogao da se prilagodim, osećao sam se veoma tužno, nisam mogao da se predam fudbalu zbog kojeg sam stigao čak i u Srbiju, ali naučio sam mnogo lekcija, i stekao sam puno prijatelja. To je zemlja kojoj se divim i nameravam da se jednog dana vratim da vidim svoje prijatelje. Zaista sam voleo i srpsku hranu. Nedostaje mi kuvanje.
Šta je to što ćeš posebno pamtiti tokom boravka u Srbiji?
– Sećam se dosta stvari. Stekao sam prave prijatelje, tim prijateljima je bilo stalo do mene, pa smo uvek izlazili u kafiće, kazino, restorane. Nekako sam se osećao manje tužno. Voleo sam da šetam Novim Sadom. Našao sam veoma lep grad. Šetajući centrom grada bio sam opušteniji i to mi je pomoglo da zaboravim na probleme i čežnju za porodicom.
Da li si ikada nakon toga bio u Srbiji?
– Nisam se vraćao u Srbiju, ali to nameravam da uradim u budućnosti.
Nedavno si obnovio ugovor sa FC Kedah iz Malezije, šta je bilo presudno da doneseš tu odluku?
– Već treću godinu sam u Kedah-u. Osećam se prilagođeno gradu i klubu. Ta odluka je bila veoma laka. Imao sam druge ponude da se vratim u Evropu, u Brazil, druge timove iz Azije, ali više volim da ostanem ovde. Čak i prijatelj koji je radio sa mnom u Vojvodini mi je u prošlosti poslao poruku, želeo je da me odvede u srpski tim, ali ja sam izabrao da ostanem u Kedah-u.
Da li se sećaš kada si potpisao svoj prvi profesionalni ugovor? Kako si se tada osećao?
– Sećam se. Potpisao sam ugovor u Sao Paulu, u timu Mogi das Cruzes-a. Osećao sam se veoma srećno, jer sam mogao da igram kao profesionalac. Nikad nisam mogao da zamislim da dođem tu. Veoma sam zahvalan Bogu i svojoj porodici na svemu.
S obzirom na to da si rođen u Brazilu i da tamo živi tvoja porodica, kako podnosiš razdvojenost od njih?
– Nije lako živeti daleko od porodice, ali trudim se da budem koncentrisan, to je za dobar cilj. Sve što radim je da razmišljam o najboljem za svoju porodicu. Fudbal je jedini način da im ponudim nešto bolje, tako da moram da budem čvrst. Moja porodica me puno podržava, zbog toga mi je lako, uvek razgovaramo putem video poziva.
Svi koji te prate na društvenim mrežama znaju da posebno voliš baku, da li je često pitaš za savete? Njeno mišljenje je sigurno presudno za donošenje tvojih odluka?
– Da, baka i deda su moja tačka ravnoteže. Moja baka je učinila sve za mene. Odgajila me je i obrazovala. Mama me je rodila kada je bila veoma mlada, a trebalo je da radi. Ostao sam kod bake i odrastao sam sa njom. Trudim se da ne pričam puno o poslu sa njom, jer je zabrinuta i ne volim da je uznemiravam, plus sve odluke, uzimam razmišljajući o najboljem za svoju porodicu.
Koliko se život u Brazilu razlikuje od života u Maleziji?
– Kultura je potpuno drugačija. Malezija je muslimanska zemlja, ljudi ovde su veoma mirni, veoma su nežni, ovo je veoma lepa zemlja, a Brazil je srećnija zemlja. Brazil je prelep. Volim Brazil.
Šta radiš u slobodno vreme? Kako se opuštaš?
– Volim da putujem, ovde u Maleziji postoje neka ostrva što je veoma opuštajuće, ponekad putujem, 2 dana provedem veoma tiho. Ali volim da ostanem kod kuće, slušam muziku, gledam filmove, volim da budem sam.
Kako izgleda tvoj dan posle meča?
– Trudim se da se opustim kod kuće, na bazenu, na masaži itd.
Sudeći po objavama na društvenim mrežama, trenuci u karantinu često izgledaju veoma zanimljivo. Opiši kako izgleda jedan dan u karantinu?
– Karantin je lud. Nekako gubimo liveriju, čudno je, trudim se da što više treniram, čak i kad sam kod kuće. U suprotnom bilo bi mi više dosadno. Pokušavam nekako da okupiram glavu, pa se trudim da budem zauzet u karantinu.
Šta smatraš najvećim uspehom u karijeri?
– Moj najveći uspeh u karijeri je mogućnost da svojoj porodici ponudim bolji život, mogu da kupim komfornu kuću, da ponudim nešto svojoj braći. To je moj najveći uspeh, briga o porodici.
Šta te motiviše da postižeš uspehe?
– Prvo Bog, pa moja porodica.
Pandemija korona virusa je dosta uticala na sport, šta misliš o tome?
– Pandemija je vrlo luda. Ovo ne utiče samo na sport, ovo je uticalo na ceo svet. Veoma je tužno, toliko ljudi umire. Nadam se da će se ovo uskoro završiti, da se možemo vratiti svom normalnom životu, dovoljno je tuge, vreme je da se vratimo da živimo srećno i smireno.
Kako si provodio dane na početku pandemije korona virusa?
– Bio sam u Brazilu, mogao sam da putujem i ostao pet meseci kod kuće, sa porodicom.
Da nisi fudbaler, čime bi se bavio?
– Ne znam šta bi to bilo, posvetio bih se nekoj profesiji, ali ne mogu tačno da ti kažem u kojoj, jer sebe ne vidim u drugoj profesiji osim u fudbalu.
Iako fudbaleri važe za najveće ženskaroše, san mnogih devojaka je da postanu supruge fudbalera, šta bi im poručio?
– Ne, nisam ženskaroš. Izlazio sam, ali se to nedavno završilo. Već sam bio u fazi ženskaroša, danas sam više usredsređen na svoju karijeru, na svoj posao. Nisam više tinejdžer, ovaj teret ženskaroša prepuštam mlađima.
Koje osobine devojka treba da poseduje da bi osvojila tvoje srce?
– Veza je vrlo kompleksna. To osećamo prepuštam da se stvari događaju spontano, ne vežem se za etikete, volim da vidim svakodnevni život.
Koji je najgore, a koji je najbolji trenutak koji si doživeo u karijeri?
– Najgori trenutak je kada sam morao da operišem koleno. Bio sam prvi put van Brazila. Igrao sam u Portugalu i bilo mi je jako dobro. Tada sam privlačio pažnju drugih klubova. Povredio sam se na treningu, imao sam 20 godina. Počeo sam nekako depresivno, bio je to vrlo težak trenutak, bilo mi je loše. Srećan trenutak, obično kažem da sam svakodnevno veoma srećan zbog svega što sam osvojio do sada. Dobiti titulu sa FC Kedah 2019. godine bilo je veoma lepo i korisno.
Kakvi su ti planovi za budućnost?
– Obično to prepuštam božjim rukama, šta god Mi je sačuvao, prihvatam. Pokušavam da evoluiram kao profesionalac i kao osoba i radim na tome naporno iz dana u dan.
Za kraj, šta bi poručio svojim fanovima i našim čitaocima?
– Pomalo sam stidljiv i ne pričam puno, zato nisam mnogo pred kamerama. Tiši sam, ali sam veoma zahvalan svim ljudima koji me prate. Hvala svima na podršci, na svim oblicima naklonosti. To me veoma raduje. Zahvalnost svima, volim vas.
