Moja životna priča je jako komplikovana, tako da ne znam odakle bih počeo. Kao tek rođenu bebu su me ljudi iz Centra za socijalni rad pronašli na ulici, samog, napuštenog, bez igde ikoga, nakon čega su me smestili u dom za decu bez roditelja. Oni su mi dali ime. Kao i mnoga deca iz doma, oduvek sam maštao o tome kako ću jednog dana pronaći porodicu koja će mi pružiti ljubav i u kojoj ću biti srecan. Dani, meseci i godine su prolazile, a moje želje su i dalje ostajale neispunjene. Svake noći u krevet odlazio bih uplakan, razmišljajući o tome šta sam Bogu zgrešio, pa niko nikada ne pita za mene. Hiljadu pitanja mi je prolazilo kroz glavu, na koje sam nisam uspevao da nađem odgovore. Prvo što mi je padalo na pamet jeste to što sam, kako su me deca u školi oslovljavala sa “cigan”, zbog toga što nisam imao boju kože kao i oni. Bio sam osuđen da budem odbačen, da me niko ne voli, da patim… Sećam se, jedanput sam dobio priliku da budem usvojen. Mislio da se ostvario san o kome sam sve vreme maštao, ali i to je bilo bezuspešno. Tada sam se pomirio sa činjenicom da nikada neću biti srećan. Iako sam bio odličan učenik u školi, niko sa mnom nije hteo da se druži, osim jednog drugara, koga su takođe svi izbegavali, zato što se družio sa mnom. Sećam se, dok sam prolazio kroz školsko dvorište, često sam imao priliku da čujem kako đaci pričaju među sobom da su im roditelji rekli da treba da me se čuvaju jer sam ciganin. U početku sam pokušavao da se pravdam i da dokažem da to nije istina, ali bilo je bezuspešno. Mnogo sam se plašio da ne izgubim i svog jedinog pravog drugara, zbog takvih priča. Često sam se pitao šta će mi takav zivot i da li vredi uopšte živeti.
Godine su prošle od tada… U međuvremenu sam se zaposlio na radnom mestu o kakvom sam do tada samo mogao da maštam. Oženio sam se, imam divnu suprugu i dvoje dece. Ja sam sada najsrećniji i najponosniji čovek na svetu. Ponovo sam se rodio.
