Ko kaže da se u Srbiji ne cene ručni radovi?!
Gospodja Živka, vredna domaćica iz sela da ga nazovemo Seloševica, bila je poznata u kraju po svojim ručnim radovima. Heklani stolnjak na velikom trpezarijskom stolu od koga staje dah. Zavesa u kuhinji heklana, a i takozvanoj “devojačkoj” sobi na dvostrukom prozoru čipkana kao san. Ispod televizora, na televizoru, ispod figurica u vitrini… Heklanih miljea na sve strane.
Tokom godina, nakupilo se heklanih stolnjaka i miljea ko za priču. I sve namenjeno. Ova gomila jednoj unuci, ova druga je za buduću snajku. Ima za svako unuče po nešto.
U proleće, kako počnu lepi dani, gospodja Živka propere, naravno na ruke, svaki milje, uštirka, i prostre na sunce. I tako se zaleluja dvorište okićeno čipkom, stolnjacima, zavesama, miljeima. Tri puna štrika, podugačka.
Prošle godine, iznela gospodja Živka svoje rukotvorine, uredila kako treba, prostrla u dvorište, i baš tad je pozove komšinica Mica iz susednog sokaka da proba buhtle, po novom receptu. Ode gospodja Živka, zadrža se u komšiluku koliko da popije kafu, pojede buhtlu, dve, malo ogovara, kako to red nalaže.
Kad se vratila, imala je šta da vidi! Njena kapija otvorena, a u dvorištu ni na jednom štriku niti jedan mali heklani milje nije ostao! Lopov je došao, pokupio sve onako sveže uštirkano, još vlažno, i odneo!
Pa posle nek mi kažu da se u Srbiji ne cene ručni radovi!
