Slavna glumica, Eva Ras važi za jednu od najvećih glumačkih legendi svih vremena na našim prostorima.
Njen privatni život i šest decenija bogata karijera nikog ne ostavljaju ravnodušnim, a ona sada ekskluzivno za naš portal otvara dušu i u svom stilu, bez dlake na jeziku, otkriva neke od manje poznatih detalja o sebi.
Kako je izgledalo Vaše detinjstvo i odrastanje?
– Rasla sam u priordi, u vinogradima, na žitnim poljima i među cvetovima suncokreta ali nije bilo idilično jer se Drugi svetski rat upravo završio i nije bilo hrane, ogreva, odeće a zime su bile opako hladne a mi svakodnevno stajali u dugim redovima da dobijemo na tačkice parče kukuruznog, ili pred mesarom po dva papka jer je drug Tito karmenadle izvozio da bi Jugoslavija dobila živu lovu, da ne bi bio kralj prosjak, kako bi putovao i molovao svoju već i tada osedelu kosu.
Čime ste tada želeli da se bavite kad odrastete?
– Uvek sam se bavila glumom samo nisam znala da se to zanimanje tako zove. Dok je mama okopavala kukuruzna polja ja bih joj govorila i udaljavala se od nje, zapitkujući da li me čuje razgovetno, da li lepo govorim. Takve su posle bile govorne vežbe na fakišu i ja sam bila super studentkinja jer sam se upisala na Akademiju sa već višegodišnjom izvežbanošću, samostečenim sposobnostima.
Zašto baš gluma?
– Rasla sam među težacima, nepismenim zemljoradnicima na periferije Subotice i zaista, tamo nismo znali šta je gluma, ali pošto sam bila krhkog zdravlja i večito od nečega bolesna, nisu imali koristi od mene u teškim poslovims pa su me upisali u gimnaziju i tamo sam saznala da postoji kultura i umetnost, zanimanja osim stočarstva i zemljoradnje i tako sam posle velike mature imala sreću i bila primljena na akademiju.
Nikad se nisam bavila amaterski glumom, sa osamnaest godina sam iz cuga bila primljena jer smo u gimnaziji mnoge mudrosti morali da učimo napamet i tako sam na prijemnom ispitu u jednom času govorila Tacita na latinskom. “Pa ako je u gimnaziji naučila latinski, naučićemo je i srspki”, rekao je pesnik Dušan Matić koji je bio dekan Pozorišne akademije.
Kako izgleda jedan Vaš slobodan dan?
– Svi su mi dana slobodni, još uvek volim što sam glumica i kad snimam to nije radni dan nego praznik – blagdan. Prošlog leta sam sa najvećim uživanjem igrala babu koju su zvali Čučuk Stana u seriji Siniše Pavića “Junaci našeg doba”, bile su velike vrućine ali sam bila srećna i da je od mene zavisilo nikad ne bih prestalo snimanje.
Širom planete vlada pandemija korona virusa, šta mislite o celoj situaciji?
– Neka moćna budala je zaustavila život na planeti Zemlji, a u Srbiji su na čelu sa doktorom Konom članovi Kriznog štaba, koji su formirali naši čelnici, pandemiju zloupotrebili do daske. Slali nedužnim građanima telegrame: “Situacija je dramatična. Približavamo se scenariju iz Italije i Španije. Molimo vas da ostanete kod kuće. Krizni štab za suzbijanje zarazne bolesti COVID–19”, umesto ohrabrenja oni nas zastrašuju i dalje.
S obzirom da ste poznati kao neko ko uživa da šeta Beogradom, kako ste provodili dane tokom policijskog časa?
– To pitanje za mene, iz “rizične grupe + 65” jako teško pada jer je taj Krizni štab na početku pandemije zagovarao planetu Zemlju bez starih ljudi i stoga skoro dva miliona žitelje Srbije osudio na kućni pritvor, da vide kako bi Srbija bila lepa da nema onih od + 65.
Sa balkona sam gledala moju ulicu bez mene, bila sam živa a osuđena da kao duh posmatram svet. Tek posle su nastupili policijski časovi i to je za mene strašno bolna tačka da su mladi ljudi poverovali i pristali da im se roditelji odstrane iz života. Sinovi i kćeri nisu štitili svoje pretke nego su to prepustili neodgovornom Kriznom štabu! To ne mogu da zaboravim! Sve u ime ljubavi, a nežnosti nikada nije bilo kad su ma koga lišavali slobode.
Policijske časove, koji su trajali i po tri dana, sam takođe posmatrala sa mog balkona i u čudu sam gledala učinak Kriznog štaba, građani su bili zatvoreni u svoje brloge, a ulicom su se kretali samo raznosači pice. Oni su bili slobodni. Stanujem u 11. sparatnoj zgradi gde se nalazi 57 velikih stanova, a u svakom najmanje po četvoro žitelja i ti raznosači pice su svaki čas zastajali pod mojim balkonom.
Plačući sam mogla da vidim kako je Krizni štab stvorio Kovidgrad, Kovidiju od Srbije, kako su slobodni Koviđani po praznoj ulici, biciklima raznosili pice za zarobljene Koviđane. Koji paradoks, koja beda mehanizma mišljenja Kriznog štaba. Mi, na početku Trećeg milenijuma nismo izopšteni iz sveta i mogli smo na internetu gledati kako nigde na planeti pandemija nije tretirana kao kod nas. Nigde niko nije zamišljao Novi svet bez starina, niti je favorizovao samo picerije. U mrtvom gradu Kovidu, raznosači pice su bili jedina živa stvorenja. Virus bi se razvalio od smeha da ima glavu, da ume da se smeje.
Tokom bogate karijere na snimanjima ste se susretali sa brojnim neprijatnim situacijama, podelite sa našim čitaocima nešto što nikada nećete zaboraviti?
– Gluma je mitsko zanimanje, sva deca žele da budu glumci čak i ona koja ne znaju šta je to, vole da budu i neko drugi, da uđu u tuđu kožu da vide čaroban svet gde niko nije sam.
Ništa nisam zaboravila, naprotiv svih uloga se sećam tokom skoro 61 godine glumačke karijere. Kako je ovih dana 35 godina od smrti Slobodana Aligrudića, koji je glumio Ahmeta Bušatliju, sanitarnog inspektora koji pred zgardom CK spaljuje pacove u slavnom filma Dušana Makavejeva “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT”, 1967. godine kad su komunjare bile na vrhuncu svoje političke moći, on spaljivao pacove, a komunjare su našle sebe u tome, film je momentalno bio zabranjen, ali morali su da ponište svoju odluku jer je film postigao svetsku slavu na Kanskom festivalu. Kad svet nešto veliča onda su to samo Staljinovi pioni mogli da zabrane.
Sarađivali ste skoro sa svim kolegama sa domaće glumačke scene, ko je na Vas ostavio poseban pozitivan, a ko negativan utisak?
– Niko nije ostavio negativan utisak na mene nikada, mada nisam se volela sa svima. Niko ne može da voli svakoga ali svako može da prećuti ako mu se neko ne dopada.
Sa Batom Živojinovićem sam bila u velikom porodičnom prijateljstvu, na sahrani moje pokojne Krune mi je rekao: “Ti više ne teba da ideš ni na čiju sahranu, ako umrem pre tebe ni na moju, jer od Krunine sahrane pa do tvoje smrti više nema sahrane za tebe.”
Idol ste mnogim mladim glumcima koji sanjaju da imaju bogatu karijeru kao Vi. Ko je bio Vaš idol i zašto?
– Nisam imala idole, komunjare su se potrudili da svojski pomešaju kriterijume, oni glumci koji su po njima bili pravi za mene su bili krivi i tako sam ja gradila svoj put svojim snagama, a od inostranih glumaca bilo je mnogih koji su uticali na mene.
Nisam izbijala iz bioskopa, uvek sam težila da budem filmsko lice, a kad se pojavila televizija odmah sam se zaljubila u novi medij, i Siniša Pavić mi je pružio priliku da i sama postanem TV zvezda.
Da li postoji neka mlađa glumica koja Vas podseti nekada na Vas na početku karijere?
– Bilo ih je, ali nisu bile izdržljive kao ja, nisu potrajale, nisu podnosile udarce kao ja.
Sloboda Mićalović je moja omiljena glumica, ne samo da sam nju nagradila, kad sam bila predsednica žirija na “Danima Zorana Radmilovića” u Zaječaru, nego sam izmislila nagradu za celu njenu klasu koja je izvela svoju fantastičnu diplomsku predstavu, ali ona je u ovom času, duplo mlađa od mene i ne znam da li će biti stamena, izdržljiva i u starosti kao ja.
Tokom višedecenijske karijere sigurno ste odbili brojne uloge, navedite nam neke od njih? Da li se posebno kajete zbog neke odbijene uloge?
– Nisam baš mnogo uloga odbila, bilo je vremena kad sam bivala na crnim listama i kad bi me pustili u promet igrala bih i levu nogu od stola.
Najdraže su mi uloge u TV serijama Siniše Pavića, on je Šekspir ovih prostora i ja sam srećna što i on mene vidi kao glumicu koja može upravo to što njemu kao piscu treba.
Da li se kajete što ste prihvatili neku ulogu?
– Neeeeeeeee! Ni zbog čega se ne kajem, ako bih se kajala to bi pre bilo za neke uloge koje nisam prihvatila. U mladosti sam uvek davala prioritet našim filmovima a dešavalo se da odbijam strane ponude, a posle se pokazalo da sam pogrešila da su te strane ponude bile bolje.
Najviše mi je žao što nisam igrala u filmovima Marte Mesaroš, proslavljene mađarske rediteljke koja me je više puta imala u vidu i kod Alana Pacule koji je poginuo na Long Ajlandu u Njujorku tako što su prednji točkovi automobila zakačili neku, ostavljena čelična polugu, podigli i zarili u njegovu šoferšajbnu.
Radili ste na nebrojeno filmskih i serijskih ostvarenja, koja Vam je uloga ipak najdraža i zašto?
– Film je odsvirao svoje, najmlađa umetnost koju su potisnuli novi mediji, jedva požive sto i nešto godina. Još se batrga još se snimaju filmovi, evo ja uskoro počinjem snimanje filma “Vampir”, Branka Tomovića a imam ponudu i od Ahmeta Imamovića za film “Ombre”.
Da li postoji neka uloga Vaših kolega za koju žalite što nije ponuđena Vama?
– Ne postoji, volim da igram uloge koje još niko nije igrao. Ako je to neko drugi igrao to nije bila moja uloga.
Iako živimo u modernom dobu gde je produkcija dostigla najveći mogući nivo, stari filmovi i serije su ipak i dalje neprevaziđeni po gledanosti, šta mislite koja je tajna ogromnog uspeha?
– Film je nekad bila velesila, više nije.
Da li smatrate da su mladi glumci sada u prednosti ili ne u odnosu na Vaše vreme?
– To niko ne zna. Sudbina, karma, korupcija, lova i moć ima tu mnogo okolnosti od kojih zavise glumačke karijere. To je zakon, to je bilo i pre tako je i sada.
Koji od mlađih domaćih glumaca bi u budućnosti mogao da ima bar upola uspešnu karijeru kao Vi?
– Ne dao Bog nikom uspešnu krijeru kao što je moja.
Mene još živu sahranjuju i osporavju moju karijeru, brišu i može im se. Zar vi ne znate da je na premijeri digitalizovanog filma Dušana Makavejeva “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT”, Kinoteka odredila, kraj mene žive, da govor drži Svetozar Cvetković?! I održao je i ja tome nisam prisustvovala, jer ja nisam mutava i umrla bih da slušam šta je Svetozar Cvetković govorio o mom remek-delu.
Na 25. jubilarnom Festivalu autorskog filma, iako je bio u znaku Dušana Makavejeva i Aleksandra Saše Petrovića čija sam bila glavna glumica, nisu me ni spomenuli, nisu imali kintu ni za neki skromni buket iako sam i ja prošle godine imala jubilej, 60 godina glumačke karijere, i 80 godina života.
Ne brigaj, koga briga, oni su me izbrisali, ali ja sam neuništava, publika me je oberučke prihvatila i obožava u novoj seriji Siniše Pavića “Junaci našeg doba”, nisam bivša glumica, ja i sada igram.
Babe igraju babe i kako sam ja baba, nema kraja mojoj karijeri.
Prva ste glumica na našim prostorima koja se obnažila pred kamerama, što je u to vreme izazvalo brojna osporavanja i kritike. Kako ste se tada nosili sa tim?
– Planeta je pala na leđa i ja sam postala svetska faca, kritike i osporavanja komunjara nisu imali značaja.
Kada se osvrnete na to, koliko Vam je ta uloga doprinela u karijeri?
– Svaka uloga mi je doprinela. Nema te male uloge koju narod nije obožavao. Tu je na prvom mestu Baba Sera, u filmu “Nismo mi anđeli” Srđana Dragojevića, nikad manje, a slavljenije uloge.
Koje vrste uloga najviše odgovaraju Vama?
– Prošle nedelje sam snimala kratki film “Moraš biti živ da bi umro”, mene su naravno na kraju ubili i ležala sam na kolovozu u Jevrejskoj ulici na Dorćolu i pošto je to film onda sam ja tu ležala jedno, malo duže vreme dok su se nadžedžili kamera, tonac, dok su reflektore palili gasili i sve vreme sam pevala u sebi: “O, bože moj, kako je lepo biti mrtav!” Još uvek volim što sam glumica.
Kada Vam se ponudi neka uloga, šta je to što je presudno da je prihvatite ili odbijete?
– Kako sam ostarila svaku ulogu privatam koju mi ponude, i gle čuda, sve ispadnu dobre još i nagrade dobijam.
Ljubomora među kolegama je nažalost neizbežna stvar, šta ste sve preživljavali zbog ljubomore?
– Pravila sam se da nisam ljubomorna i da nisu ni oni koji su bili.
Karijeru i život koje holivudske zvezde biste mogli uporediti i poistovetiti sa Vašim?
– Svaki život je istovetan, čovečanstvo ne može lovom i nekim privilegijama da promeni suštinu života. Život nam je dao Svevišnji i svi se češemo baš tamo gde nas svrbi i kad smo u Holivudu i kad nismo. Ova pandemija je pokazala da je život na planeti jedan za sve, da se virus ne pita gde se ko nalazi i ugnezdi se ili preskoči koga on hoće.
U današnje vreme mnogi sebi daju za pravo da se nazovu VIP ličnostima, zbog čega je ovaj pojam izgubio smisao. Koje kvalitete po Vašem mišljenju jedna VIP osoba treba da poseduje?
– Nije važno biti VIP, ali ljudi nečim moraju da se zabavljaju. Život bi bio doasadan bez ogovaranja i uvida u tuđi prljav veš.
Koje od starijih kolega biste posebno izdvojili kao surove profesionalce i čija karijera izaziva Vaše poštovanje?
– Nema starijih kolega, ja sam sad najstarija.
Prezirem profesionalizam, volim duše koje daju sve od sebe da ispričaju priču koja će me nasmejati, začuditi ili rasplakati. A kad sam na stadionu i gledam meč, obavezno zaplačem kad moj tim daje gol.
Ne viđamo Vas često u novijim filmskim i serijskim ostvarenjima, zbog čega?
– To nije tačno, ali sada na kablovskoj ima sto kanala i ako preskočite one gde se prikazuju moje nove uloge onda vam se čini da me nema, ali ima me.
Šta smatrate najvećim uspehom u karijeri?
– U septembru se navršava 61. godina moje karijere. Moj najveći uspeh je što nisam bivša, nego glumica koja i sada snima i još može da uzdrma gledalište.
Otkud ideja da se bavite spisateljstvom?
– Prvu knjigu sam napisala još u gimnaziji, ali nisam upisala književnost, jer piscem vas ne čini završeni fakultet, već objavljene knjige.
Važite za osobu bez dlake na jeziku, da li vas je to koštalo i kako?
– Ne radim ja to namerno, vi me pitate i meni je jezik brži nego pamet i kažem što je protiv mene. Tako sam ja sebi najveći neprijatelj. Ja bih isto volela da sam privilegovana, korumpirana ali kad god su mi tako nešto ponudili ja bih spontano pala u fras i ostala sam nepodmitljiva.
Neretko i sa ponosom pričate o Vašem suprugu Radomiru Steviću Rasu, kako je izgledao Vaš zajednički život?
– Velika ljubav i velika sreća su jednostavne, ja bih skuvala kupus, a on bi dolazio da ga jede, ja bih razmestila našu postelju i on bi legao kraj mene, ja bih uzdahnula, a on se zabrinuo, nasmejala bih se i on bi se sa mnom smejao jer je voleo sve što sam ja volela.
Nekoliko godina nakon smrti supruga, zadesila Vas je još jedna tragedija, najveća koju jedan roditelj može da doživi, preminula je Vaša ćerka Kruna. Kako ste uspeli da se izborite sa ovim nemerljivim gubicima?
– Nisam uspela, živim sa njima i živeću dok i ja ne umrem. Ni sa kim ih nisam zamenila i jedva čekam da im se pridružim.
Godinama se borite sa teškom bolešću, kako izgleda ta borba i šta biste poručili osobama koje dele Vašu sudbinu?
– To nije moja zasluga. Neki koji obole od kancera posle kratkog vremena odu, a ima i nas koji dugo živimo s kancerom. Pola – pola.
Kada biste svoj život opisali u nekoliko rečenica, šta biste rekli?
– Bila je žena koja se rodila pod srećnom zvezdom, volela je ljude i oni nju, bila je dugovečna i Bogu odana.
Bili ste učesnik jednog popularnog reality show programa, da li biste sada prihvatili poziv za reality i pod kojim uslovima?
– Ljudi koji gledaju te programe ne znaju kako je to teško radno mesto, radno vreme je svakodnevno 24 sata. Forma je takva da ne dobijate hranu, ne daju vam da spavate i još huškaju učesnike jedne protiv drugih.
Imam 80 godina i nemam više energije da zadovoljim te zahteve ali ih rado posećujem, budem i po nekoliko sata sa njima i divim im se jer su oni gladiatori ovog vremena.
Aktivni ste na Facebook-u koje su po Vašem mišljenju prednosti, a koje mane društvenih mreža?
– Preko društvenih mreža sam u toku sa svim novostima ove planete. Inače mislim da je velika greška smatrati da su na mrežama prijatelji. Prijatelji su u životu ne na mrežama.
Ko je zapravo Eva Ras kada se ugase kamere?
– Ja nikada nisam bila moje ime i prezime, uvek sam bila građanka sveta poput milijarde i milajrde drugih ljudskih bića.
Važite za osobu punu života i pozitivne energije, koja je Vaša tajna?
– Svako jutro operem kosu.
Kada bi se snimao film o životu Eve Ras, kako bi se zvao i ko bi po Vašem mišljenju najbolje mogao da dočara Vaš lik?
– “O skrivenim istinama svevremene, vanvremene i večne ljubavi” bi bio naslov i pošto sam dugovečna čitava četa glumica bi se izređala igrajući moj život.
Za kraj šta biste poručili našim čitaocima i Vašim obožavaocima?
– Volite sebe, svoj život uprkos doktoru Konu i Kriznom štabu! “Skini nam se sa grbače doktore i pusti da Bog čini šta treba, nisi ti Bog da pretiš, uzalud sikćeš more će se otvoriti pred narodom a faraonovu vojsku će potopiti!”
RAZGOVARALA SA: Dragomir Lečić
