VIP INTERVIEW

“NACIONALNI DNEVNIK” MU JE PROMENIO ŽIVOT: Ivan Golušin eksluzivno za “Magazin Balkan EU” otkriva kako izgleda život voditelja najpopularnije informativne emisije!

Informativnu emisiju “Nacionalni dnevnik” televizije Pink, svakog dana prate milioni gledalaca. Prezenteri najvažnijih vesti igraju ključnu ulogu u celom procesu, a njihov stav i način na koji saopštavaju informacije ostavljaju poseban utisak na gledaoce.

Prepoznatljiv glas, uverljiv stav, pozitivna energija i surov profesionalizam Ivana Golušina su za kratko vreme doveli na sam vrh liste najvoljenijih TV lica na našim prostorima, zbog čega uliva posebnu pouzdanost i sigurnost gledaocima kojima se obraća.

Za skoro dve decenije rada u medijima prošao je kroz različite forme, od zabavnih do kulturnih, ali je svoju mirnu luku našao u ulozi voditelja “Nacionalnog dnevnika”.

U ekskluzivnom razgovoru za portal “Magazin Balkan EU“, Ivan Golušin se prisetio početka svoje novinarske karijere i otkrio nam kako izgleda život voditelja najpopularnije informativne emisije.

Da li se sećaš svojih profesionalnih početaka? Kada i kako si ušao u svet novinarstva?
Kada sam bio drugi razred gimnazije u mojoj rodnoj Kikindi je otvorena radio stanica. Prijavio sam se na audiciju za omladinski program i tako je sve počelo. I danas se sećam mirisa studija u koji sam se odmah zaljubio. Već tada mi je bilo jasno da želim da se bavim novinarstvom, medijima, iako niko iz moje porodice ili okruženja nije bio u toj profesiji. Sećam se samo da sam kao mali pravio mikrofon od viljuške maminog miksera i stalno išao po kući, pevao, intervjuisao brata, mamu, tatu. Milslili su da je sve to samo igra, ali očito da nije bila samo to.

Od kada je počelo interesovanje za informativne emisije? Šta je to što te privuklo kod “informative”?
Odlaskom na studije književnosti u Novi Sad otvorila su mi se vrata da pokušam i na televiziji. Počeo sam kao saradnik zabavne redakcije NS plus programa i uglavnom pratio kulturu i zabavu. I po dolasku u Beograd 2000. godine sam radio na Politici, kasnije Košavi,  u  zabavnim redakcijama. Tek odlaskom na Tv Avala, kada sam vodio jutarnji program, shvatio sam da se mnogo bolje snalazim u tim, takozvanim ozbiljnim temama i da me one više zanimaju. Ubrzo sam pored vođenja jutarnjeg programa, počeo i da čitam vesti. Imao sam utisak da sam konačno svoj na svome. Po gašenju Tv Avala, otišao sam na Pink i priključio se informativnoj redakciji. Najviše mi odgovara ta dinamičnost i neizvesnost koju informativa nosi, to što skoro nikada ne znate šta tog dana može da se dogodi, o kojim temama ću sve pričati sa gostima dnevnika. Tako sam igrom slučaja bio na smeni kada su se 2014. dogodile poplave i mislim da je to bio ključni ispit za mene ali i moje urednike. Odmah smo počeli sa izveštavanjem uživo i tako narednih sedam dana bez prestanka.

Voditi dnevnik na jednoj od najgledanijih televizija u Srbiji i regionu sa sobom nosi veliku odgovornost, da li postoje situacije u kojima imaš tremu i koje su?
Već dugo nemam tremu. Ali i dalje imam  odgovrnost koja me drži dok sam u studiju i koja je dobar pokretač da svakoga dana dam svoj maksimum.

Sećaš li se svog prvog nastupa pred kamerama nacionalnog dnevnika? Kako je to izgledalo iz tvog ugla?
Ne sećam se kada je to tačno bilo, ali se sećam da mi je prvi bio jutarnji dnevnik. I znam da sam tada imao tremu, ali ne onu koja blokira. Bio sam svestan da mi je pružena lepa šansa i da je moram iskoristiti.

Mnogi se pitaju kakva je atmosfera u studiju pre i u toku snimanja, otkrij nam?
Dnevnike urednici pripremaju ceo dan – od prvog jutarnjeg do poslednjeg večernjeg izdanja. Pola sata pred emitivanje svakog dnevnika je možda i nazanimljivije, jer tada se rade finalne pripreme, montaža, doteruju najave i proverava da li je nešto novo stiglo. Sve vreme sam uključen u taj proces, pratim šta se dešava, iščitavam najave. Naravno, često ima i onih vesti koje stignu tokom emitovanje dnevnika i tada ih čitam prvi put, bez prethodne pripreme. Ali, iza svega toga stoji potpuna posvećenost i koncentracija koja je na maksimumu, jer samo tako je moguće nemati greške ili ih svesti na minimum.

Kada je u pitanju živi program, lapsusi su neminovni, što gledaocima bude posebno zanimljivo, da li se sećaš svog najvećeg lapsusa?
Mogu se pohvaliti da bas i nemam mnogo lapsusa. Verovatno je to rezultat te moje potpune koncentracije dok vodim dnevnik. Sećam se da sam jednom umesto automatske puške rekao atomske puške i da sam susret Tačija i Dačića, izgovorio – susret Dačija I Tačića.

Pošto mnoge zanima kako izgleda čitanje vesti sa takozvanog “idiota”, da li možeš malo približiti?
Mnogo je jednostavnije nego što zamišljate. Ispred objektiva kamere se nalazi ekran na kojem je tekst, koji mi vrtimo papučicom ispod stola, nešto slično kao papučica za gas u kolima. Ekran sa tekstom je mali, uglavnom u jedan red stanu 3, 4 reči, kako se ne bi primetilo da oči setaju. I to bi u najkraćem bilo objašnjenje. Mislim da bi svako, nakon pola sata vežbanja, to savladao.

Neretko se dešava da se “idiot” pokvari, kako reaguješ u tim situacijama?
Uvek imamo odštampane sve vesti i one su ispred nas. Onog momenta kada stane idiot, prelazim na papir. Iskustvo čini da se taj prelaz ne primeti, da se ne smem zbuniti.

Tokom dugogodišnje karijere sigurno je  bilo vesti koje si teško pročitao, podeli sa nama jednu?
Koliko god da se trudim da ne primam srcu ono sto čitam, nikada ne mogu da budem imun na vesti o ubistvima, silovanjima, teškim saobraćajnim nesrećama. Nažalost, ima ih sve više.

Pošto važiš za jedno od omiljenih TV lica na našim prostorima, mnogi bi voleli da se nađu u tvojoj ulozi, koje osobine po tebi jedan voditelj informativnog programa treba da poseduje?
Hvala na ovom komplimentu. Drago mi je da je tako, jer je to samo potvrda da ono sto radim ima smisla i da sam ispunio svoju ulogu. A tu leži i odgvor na vase pitanje – mislim da prezenter vesti uvek mora da zna da on sam nije važniji od vesti koje saopštava, da ne treba sebe da ističe u prvi plan. Važan je prezenter svakako, ne treba da nema stav, ali nije važniji od informacije.

Kako izgleda jedan tvoj slobodan dan?
Imam sreću da pored toga što radim na Pinku, imam dosta angažovanja oko vođenja raznih manifestacija, promocija, kongresa, tako da o kada imam slobodan dan na tv, radim druge poslove. Slobodno vreme koristim za odlzak na trening, druženje sa porodicom, prijateljima, ili jednostavno ne radim ništa. To je neka moja vrsta meditacije gde sate porvodim sam, slušajuci svoje misli, analizirajući neke situacije. To su trenuci kada uživam u tisini, ne uključujem ni radio, ni TV.

Ko je Ivan Golušin kada se ugase kamere?
Jedan sasvim običan čovek, srećan što radi ono što voli. Imam iste brige i boli kao i svako drugi, iste sreće i radosti.

Šta smatraš najvećim uspehom u dosadašnjoj karijeri i čemu težiš u budućnosti?
Najvećim uspehom smatram to što sam potpuno sam, bez ičije pomoći ili podrške uspeo da se iz Kikinde, preko Novog Sada probijem na beogradsku medijsku scenu i izborim se za svoje parče neba. Kao što sam rekao, niko se u mojoj porodici ili okolini nije bavio novinarstvom, voditeljstvom, nisam imao nikoga da mi ukaže kako i šta treba da radim, koje prepreke lakše da savladam, da mi pomogne da otvorim neka vrata. Prošao sam teži, ali svakako lepši put i znam da nikome ništa ne dugujem.

Koja ti je neostvarena želja u profesionalnom smislu?
Verujem da se želje rasprše ako se izgovore, zato ću ih i dalje čuvati u sebi.

Za kraj šta bi poručio našim čitaocima i ljudima koji prate tvoj rad?
Verujte u sebe, borite se i ulažite u sebe svakoga dana. Jer ulagati u sebe je najbolja investicija koju niko ne može da vam oduzme.

RAZGOVARAO: Dragomir Lečić

COVID-19 (CORONAVIRUS) – LATEST NEWS

NE PROPUSTITE – DON’T MISS