Voditelj emisije “Ko vam dade termin“, Nenad Škundrić, za naš portal po prvi put otvorio je dušu i odgovorio na pitanja vezana za teme koje su vas zanimale!
Počela je nova sezona emisije “Ko vam dade termin” koju radiš zajedno sa Zoranom. Osim što vašu publiku svake sezone iznenadite inovativnim fotografijama, da li se mogu očekivati još neke promene?
– Kada smo počeli da radimo emisiju, početna ideja je bila da uopšte nemamo goste, koncepcijski je to bilo drugačije zamišljeno. Ali da bi tako nešto uradili potrebna vam je ozbiljna produkcija, reditelj, scenarista. Mi to tad nismo imali, a i tek smo počeli sa radom jednog formata koji je i tad bio drugačiji od svega što je bilo u televizijskoj ponudi, da bi išli i preko toga, grlom u jagode. Morate biti realni i svesni svojih mogućnosti, pa shodno tome i napraviti nešto. U čemu ćete vi uživati, ali i svi oni koji vas gledaju. Danas je to već malo drugačije, namerno kažem malo, jer i dalje nemamo tu veliku ekipu producenata, reditelja i slično, mi smo nezavisna produkcija. Ali smo za ove četiri godine koliko se emisija emituje stekli dovoljnu količinu samopouzdanja da se upustimo u nešto novo. Svi su danas fokusirani na luksuzne scenografije, samo što ne lete na sceni. Glavni fokus su im svađe, ako nemaju to, kao da nemaju ništa. Nas dvoje ćemo pokušati da svojim već prepoznatljivim humorom karikiramo sve to, ali na jedan simpatičan način jer nema potrebe bilo koga vređati. Radićemo jednu vrstu parodije na sve ove emisije kojima nije bitan sadržaj već da sve šljašti, blješti. Pa i ako ne uspemo, samo smo pali, samo ćemo se i “ubiti”.
Kažeš da nemate nameru da nikoga vređate. Međutim, ti si neko ko prilično jasno i oštro iznosi svoje stavove, da li si nekad imao probleme zbog toga i kako Zorana reaguje na to?
– Vređati nekoga i izneti svoj stav su dve potpuno različite stvari. Ja to ne radim da bih skrenuo pažnju na sebe, i bez toga imam je dovoljno. Ja sam jednostavno takav i to znaju svi moji prijatelji s kojima se družim godinama. Već sam negde rekao da stav nije novac da ga držite u džepu. Ali svako ima pravo na svoje mišljenje. I to ne može niko da mi zabrani. Zamisli baviš se javnim poslom, a očekuješ da te niko ne komentariše. Onda si promašio profesiju. Samo što sam ja generalno takav da prilično jasno kažem ono što mislim, ne volim da pakujem u “šarene papiriće”. Neću da gubim energiju na takve stvari. Ali to je moj izbori očekujem da se poštuje. Ja nisam klinac, imam 33 godine, izgrađena sam ličnost. Kao što se ja ne mešam u postupke drugih ljudi, tako ni ja ne dozvoljavam da neko previše “pusti jezik” kada sam ja u pitanju i da me savetuje, pametuje. Probleme nikada nisam imao. Ni na ulici, ni na društvenim mrežama. Naprotiv. Čini mi se da su ljudi u meni videli negde sebe, koji umesto njih govori sve što oni ne smeju iz nekog razloga. Što se tiče Zorane, imala je određene dobronamerne savete. Ona je žena koja svoju karijeru gradi na drugačiji način. Dešavalo se da mi kaže da pokušam da budem makar blaži u komentarisanju određenih situacija ili ličnosti. I ja je razumem. Bez obzira što svako gradi posebno svoju karijeru, poslovno smo vezani i funkcionišemo kao tim. Nas mediji i ljudi koji gledaju “Ko vam dade termin” doživljavaju prilično blisko. Što je s jedne strane dobro, ali opet, moraju da znaju, da sve što ja kažem je moje lično mišljenje, a ne Zoranino, i obratno. Nas dvoje smo potpuno različiti, ali da smo karakterno ili bilo kako identični, ova emisija ne bi opstala već skoro pola decenije.
U oktobru mesecu objavljuješ i pesmu koja se zove “IMPERIA”, a radio je Marko Drežnjak, koji inače sarađuje i sa Milicom Pavlović, dok si ti napisao tekst? Zašto duet baš sa Silvijom Jung, a ne upravo sa Milicom?
– Silvija i ja se poznajemo godinama, poslovno smo sarađivali i sarađujemo kada je Zoranina i moja emisija u pitanju. Vremenom smo se zbližili, ona je došla na ideju da uradimo duet i to je to. Vrlo neplanirano i spontano, baš kao što sam i napisao tekst. Nakon toga shvatio sam da mi i to dobro ide tako da sam već u pregovorima sa nekim pevačima koji će snimiti moje pesme. Do kraja godine možete da očekujete još jedan duet, ali ajde da idemo redom. Što se tiče Milice, ne isključujem mogućnost i da sa njom nekada napravim saradnju, zašto da ne. Nikad se ne zna, ali trenutno zaista ne razmisljam o tome.
Hoćeš li imati umetničko ime, ili ćeš zadržati svoje?
– Jaoj, dugo sam razmišljao o tome. Ali ipak sam odlučio da za tu vrstu posla budem neko drugi, pa ću se shodno tome i predstaviti, u svakom smislu. Evo, s obzirom na to, da nas dvojica imamo odličnu saradnju godinama, otkriću ti da ću kada je muzička karijera u pitanju biti MC GROOM. Dovoljno, dostaaaaaaa, sledeće pitanje?
U poslednje vreme gotovo da ne prođe dan, a da ne objaviš neku profesionalnu fotku, što bi rekla Dara “to puno košta”. Postoji li neki poseban razlog?
-(Smeh) Da, naravno da postoji. Ove godine zbog obaveza nisam stigao da obeležim Isusove godine, tako da ću sad u januaru napraviti žurku koju već sad organizujem uz pomoć prijatelja. A do tad, imam dovoljno vremena da se slikam sa svim ljudima koji su mi na određeni način bitni u životu i koji su bili uz mene u najtežim trenucima, posebno ove godine, koja je privatno najgora za mene. To će biti moj poklon i neka vrsta zahvalnosti svim tim ljudima, a od tih fotografija napravićemo jedan mali film koji će biti prikazan upravo na mom rođendanu, 25-og januara.
Uporedo sa emisijom, aktivan si i kada je gluma u pitanju s predstavom “Ko vama dade predstavu”?
– Iskreno, voleo bih da sam još aktivniji. Ne samo kada je ova predstava u pitanju, već generalno. Na samom početku mnogi ljudi su bili sumnjičavi, pokušavali čak i da me sabotiraju, ali ja nisam osoba koja će stavljati svoje ideje i snove iznad svojih mogućnosti, tako da sam išao svojim putem neobazirajući se previše na komentare tih nekih ljudi. Na kraju, mogu slobodno da kažem da sam im “zapušio usta” i da su neki čak prešli preko svog ponosa, izvinili se i zamolili da im oprostim. Sve je to ok, ljudski, što bi klinci rekli, “nema ljutnje.” A dokaz celoj ovoj priči je i nagrada koju smo dobili za najposećeniju predstavu u sezoni 2016/2017.
Kada si poslednji put ti nekog iskritikovao i pohvalio?
– Ne sećam se koga sam kritikovao, najiskrenije. Možete da odete na moj fejsbuk profil pa ćete tamo verovatno pronaći nešto što mi je zamestalo u poslednje vreme. A pohvalio sam mog prijatelja, novinara Živojina Krstića, koji je nedavno uradio intervju sa Lepom Brenom. Pustio sam mu poruku da je to najbolji intervju urađen sa njom u poslednjih 10ak godina. Znate, kada imate karijeru koja traje 35 godina, jako je teško pitati tu osobu nešto što nije ispričala. On je to uspeo. Da postavi i provokativna pitanja, ali vrlo profesionalno i šmekerski. Ja sam neko ko je ponosan na svoje prijatelje i neko sam ko voli da pohvali nešto što mi se dopada. I Katarina Obradović je moj prijatelj, ali i koleginica jer radi “Grand magazin” pa često jedno drugome preporučujemo goste, to je kolegijalno, i mogu da kažem da se nas troje baš držimo zajedno. Žika i Kaća su bili najviše pored mene kada mi je bilo teško i to im nikada neću zaboraviti. Ja nisam osoba koja je predstavlja bespomoćno, niti tražim od nekoga da mi pomogne, nije to ničija dužnost, ali njih dvoje su me prilično iznenadili i ponosan sam što su deo mog života. A da je to zaista prijateljstvo, mogu da potvrdim i time, da ni Žiki, a ni Kaći nikada nisam dao intervju. U Grandu sam gostovao u svim emisijama, jedino nisam kod moje Kaće pa se često šalimo na račun toga. I naravno nikako ne smem da zaboravim Sonju Spasić koja osim što je “moj” fotograf, neko je koga sam nedavno upoznao, ali mi je ipak dosta pomogla. Jednostavno, imala je tu ljudsku potrebu da mi se nađe u trenutku kada ni sam nisam znao šta ću sa sobom. A sa druge strane, ljudi za koje sam mislio da su mi pravi prijatelji “nestali su u magli”.
Da li si zaljubljen?
– Ne. Ove godine sam izašao iz veze za koju sam mislio da će trajati dok dišem. Ali sam doživeo izdaju na koju nisam bio spreman. Tako da ću dobro razmisliti sledeći put kada se upustim u neku ozbiljnu vezu, jer se u mom slučaju pokazala tačna ona izreka “Gde ti mnogo obećavaju, ponesi malu torbu”, u mom slučaju mogao sam da ponesem i neseser.
Znači, možemo da otvorimo konkurs?
– Nikako. Najsrećniji sam kada sam sam!
Ljudi te doživljavaju kao jakog, kao osobu koja nema probleme, nekima čak odaješ utisak i hladne, nedodirljive osobe? Da li Nenad plače?
– Nenad ne plače, Nenad jeca. Moj privatni život je samo moj i ja odlučujem u kojoj meri ću ga podeliti sa ljudima koji prate moj rad. Ali kada bi znali tu moju emotivnu stranu, mislim da bi se šokirali. Slobodno mogu reći da je to jedina stvar na ovome svetu koju mrzim, svoju emotivnost i što sve doživljavam lično. Ali nemam ništa protiv da me doživljavaju kao hladnu i uobraženu osobu, ne bih voleo da mi na ulici prilazi baš svaka budala i da moram da pričam sa njom. Ljudi nemaju meru. Ok mi je da se slikam, razmenim neku rečenicu sa čovekom koji me je prepoznao, ali da sad stojim pola sata i vodim nekakve razgovore, ne pada mi na pamet, niti je to moja obaveza. Svako ko je ljubazan i priđe mi, uzvratiću istom merom, ali ako pređe granicu pristojnosti samo se okrenem i odem. Jer više stvarno nemam snage da se raspravljam i svađam.
Da li postoji osoba sa javne scene sa kojom ne razgovarate?
– Ja razgovaram sa svima, ali postoje ljudi koji ne pričaju sa mnom. Sami sebe su doveli u tu situaciju. Ja sam osoba koja ume da pruži ruku i zamoli za oproštaj čak i kada nije kriv, jer ne volim te zategnute odnose. Stvara mi nemir i neku vrstu nelagodnosti. Ali dobro, nismo svi isti, a i svako radi kako misli da je najbolje za njega.
Ponovo si bio diplomata i nisi nam konkretno rekao imena tih ljudi.
– Ne razgovaram sa glumicom Danijelom Vranješ, koreografom Ivanom Mileusnićem… ima tu sigurno još ljudi, ali trenutno ne mogu da se setim, a i zašto bih uopšte pričao o tome. Ako vas zanima razlog našeg nekomuniciranja, to ćete morati njih da pitate, jer ja ga zaista ne znam, niti me zanima.
Da li postoji mogućnost da se pomirite sa njima?
– Ne mogu da se mirim sa ljudima sa kojima se nisam ni svađao, oni verovatno moraju prvo da se pomire sa samim sobom. Pritom ne mislim samo na ovo dvoje, već generalno.
A da li bi im pružio ruku kada bi se sreli na nekom događaju?
– Nikada. Pružanje ruke je znak poštovanja, nikako pozdrav.
Imaš li u “rukavu” još neke planove?
– Imam. Da odem u krevet i dobro se naspavam.
Razgovarao Aleksa Marković
Foto: Sonja Spasić
