Iako mnogi misle da život uspešnih sportista podrazumeva uživanje bez problema i poteškoća u svim blagodetima, istina je skroz drugačija.
Život profesionalnog sportiste nije nimalo lak. Njega prate brojni usponi i padovi, od najlepših trenutaka i uspeha, do brojnih odricanja, povreda, nepravde i mnogih drugih iskušenja.
Međutim, sve ovo nekog ojača i učini ga još boljim, dok nekog odvede na drugu stranu.
Naš sagovornik je tokom svoje karijere doživeo različite situacije, ali je iz svake izašao kao pobednik i uvek izvukao najbolje što je mogao. Iako njegov profesionalni put nije bio nimalo lak, on je uprkos svemu uspeo da se izbori sa brojnim preprekama koje su mu se našle na putu, te je posle duže pauze nedavno potpisao ugovor za jedan od najboljih brazilskih košarkaških klubova.
Eksluzivno za portal “Magazin Balkan EU”, košarkaš Nino Čelebić je otvorio dušu i progovorio o svim lepim i onim manje lepim trenucima koji su ga pratili kroz život i karijeru, ali i mnogim drugim temama koje zanimaju javnost i njegove pratioce.
Od kada je počelo tvoje interesovanje za košarku?
– Interesovanje je počelo od malih nogu, sa 6 godina sam poceo da treniram jer sam po ceo dan bio napolju na basketu ili fudbalu kao većina mojih drugara.
Da li se sećaš svojih profesionalnih početaka?
– Sećam se kako ne. Sremska Mitrovica, Savski kej, trening napolju na 40 stepeni (leto je bilo) na betonu. (smeh)
Nedavno si potpisao ugovor sa košarkaškim klubom iz Brazila, šta je bilo presudno da se odlučiš na taj korak?
– Brazil je došao spontano. Iskreno nisam očekivao da ću završiti ovde. Odličuo sam se da dođem, jer sam čuo da stvarno imaju dobru ligu i naravno uz to životno iskustvo, u Sao Paulu sam, glavni grad, 20 miliona stanovnika. Stvarno nešto što nisam želeo da propustim.
Šta je za tebe ključno kada biraš klub u kome ćeš nastaviti karijeru?
– Iskreno, nije sad da izvoljevam mnogo, jer nisam u toj situaciji. Moj košarkaski put nije išao kako je trebalo, tako da gledam da to sve bude korektno i maksimalno ispoštovano sve što se dogovorimo, to mi je najbitnije.
S obzirom da si pored naših klubova igrao i za čuveni evropski, a od nedavno i brazilski klub, kada se osvrneš, iako je isti sport u pitanju, šta je to što razlikuje sve ove klubove?
– Da, Bayer je stvarno bio prelep period za mene. Na žalost nemaju više ta sredstva da budu na vrhu, jer se sve gura u fudbal poslednjih 10-12 godina, što je velika šteta, to je uz Albu najtrofejniji Nemački klub i zaslužuju da budu u eliti.
Da li je teško navići se na novu sredinu?
– Uvek je teško kada dođes u nešto novo gde nemaš nikoga. Ovo je drugi kraj sveta, ljudi drugačije žive ovde. Imamo sličan mentalitet, ali nisu druželjubivi kao mi. Mora da prođe taj period adaptacije, a do samog čoveka je individualno koliko će ta adaptacija trajati. Ja sam se snašao, još uvek sve upoznajem, tražim svoj ritam života ovde, ali sve će to doći brzo.
Šta ti najteže pada sada kada si u Brazilu?
– Najteže mi pada vremenska razlika. Još se nisam navikao. Po prvi put nisam poveo svog psa sa sobom. To me ubija iskreno. Navikao sam da je stalno sa mnom gde god da sam igrao. Ovo je dalek put i odlučio sam da ga ostavim u Beogradu i to je nešto što će mi biti teško do samog kraja dok budem ovde.
Kako izgleda jedan tvoj dan tamo?
– Ako nisam na treninzima, onda sam po opštinama i policiji još uvek, završavam sva potrebna dokumenta za život ovde. Brazilci su jako striktni po tom pitanju.
Šta radiš u slobodno vreme?
– U slobodno vreme volim da istražujem grad i dobru kafu, ako nisam kod kuće i odmaram. (smeh)
Od kada si ušao u vezu sa Teodorom skoro da se niste razdvajali, čak ste i živeli zajedno, pa kako sada prevazilazite ovu razdvojenost?
– Istina. Ovo će biti nešto drugačije za nas. Navikli smo da smo zajedno po ceo dan. Biće teško sigurno, ali mi smo se već negde izgradili, tako da verujem da ćemo i ovo izgurati.
Profesionalni sportista i veoma uspešna muzička zvezda, koliko je teško uskladiti vaše poslovne interese i životne navike?
– To je malo teško. Ona kada dolazi kući sa nastupa, ja već uveliko spavam. Ali ja sam svestan njenog posla i šta to sve nosi sa sobom, nemam problem sa tim, sem kada me probudi u 4 ujutru. (smeh)
Tvoja veza je od samog početka je privukla veliku pažnju javnosti, kako se nosiš sa neistinama?
– Ja razumem ljude. Pojavio se neko novi i drugačiji da mogu da pišu, pošto im je do sada sve već ispričano i viđeno. Sve to kapiram, ali da se izmišlja to nikad neću razumeti.
Nisam iz tog sveta, niti pratim naše tabloide i našu scenu, tako da i kada nešto izađe ja iskreno nemam pojma ni da je izašlo dok mi drugi ne pošalju, mada sam i to počeo da kuliram. (smeh)
Kada pogledaju tvoje slike na društvenim mrežama, mnogima odmah “u oko upadnu” tvoje tetovaže? Da li znaš koliko ih tačno imaš i da li si se nekada pokajao zbog neke tetovaže?
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Šta bi poručio svima koji bi želeli da počnu da se bave košarkom, ali nisu sigurni?
– Ako niste sigurni, nemojte. Bolje potrošite svoje vreme na nešto što znate da će da vas ispuni 100% . Baviti se sportom nije lako. Velika su to odricanja.
Koje su prednosti, a koje mane košarkaškog zanimanja?
– Prednosti su to što stekneš velika poznanstva, proputuješ. Živiš na raznim mestima, upoznaješ razne kulture i ljude. Usadiš sebi neki profesionalizam koji posle preslikavaš i na druge stvari u zivotu, šta god to bilo.
Što se tiče mana, ima ih naravno. To su nažalost povrede koje mogu biti jako velika prepreka, nekada i nepravda. Ima tu svašta nešto što je loše, ali na kraju dana radiš to zbog sebe ne zbog drugih.
U životu svakog profesionalnog sportiste postoje različiti usponi i padovi, koji je najlepši, a koji najgori trenutak što si doživeo tokom svoje karijere?
– Najlepši trenuci su definitivno oni kada si klinac i treniraš, pa ne vidiš ništa samo loptu i drugare. To nema cenu. Jedva čekaš da ideš na trening.
Za mene je poseban trenutak bio kada sam se vratio košarci 2016. godine. Posle nekog perioda kada nisam igrao, zbog raznih situacija koje su me zadesile i velikog razočaranja, desilo se to da sam opet zaigrao. Ta prva utakmica je bila baš emotivna u mojoj glavi . To neću zaboraviti
Da li imaš košarkaškog idola? Ko je to? Zbog čega?
– Ima dosta igrača koji su uticali na moje odrastanje. Alen Iverson i Jason Williams, njih se sećaju starije generacije. Tu je bio Kobe Bryant, naravno, posle se pojavio Rose. Bilo je igrača koje sam bas voleo da gledam. Pogotovo iz Evrope. Miloš Vujanić, recimo, dok je igrao za Partizan.
Prvi na listi tvojih hobija je i DJ-ing, otkud to?
– Muzika je ceo život oko mene. Prvo su roditelji držali dečiji festival “Kolibri”, svima poznat. Drugo sestra je profesor muzike, tata takođe. Ja sam završio nižu muzičku, klavir. Negde je prirodno bilo da će to ostati u mom životu kao hobi. Zavoleo sam elektronsku muziku baš dok sam bio klinac i tako je sve počelo. Hteo sam da naučim da puštam muziku i shvatio da imam talenat za to, možda i veći nego u košarci. (smeh)
Kakvi su ti planovi za budućnost?
– Iskreno vise ništa ne planiram. Sve što sam ikada isplanirao propalo je. (smeh) Mogu negde da imam viziju kako bih i šta bih, ali više ništa ne planiram. (smeh)
Kako vidiš sebe u narednom periodu?
– Želim da izvučem maksimalno iz situacije u kojoj se nalazim. Kao što sam rekao, moja karijera nije išla putem kojim je trebalo da ide i nisam se našao tamo gde sam možda mogao da budem i sa tim sam se pomorio. Ranije me to baš mučilo psihički, sada više ne. To je što je. Putevi su različiti svima i tako sam to shvatio. Želim da uzivam dok još igram, imam još dosta da dam nadam se ako me zdravlje posluži, pa ćemo za dalje da vidimo.
Za kraj šta bi poručio svima koji te prate, a i našim čitaocima?
– Gledajte svoj život, isključivo, i ne slušajte šta drugi pričaju. Živimo u krugu gde se svako bavi tuđim, a ne svojim životima. Budite drugačiji. Veliki pozdrav za sve čitaoce.
