Mnogi kažu da čovek po rođenju dobije svoju zvezdu vodilju, koja će ga pratiti ceo život. Pitam se gde se ta moja zvezda vodilja zagubila.
Rođen sam pre 25 godina, na planini, u selu gde živi oko 300 stanovnika. Mama mi je pričala da se nekoliko dana slavilo kada sam se rodio. Svi su bili srećni, celo selo je dolazilo kako bi me videli. Kao dete živeo sam sa porodicom na selu, u našoj trošnoj kući. Živeli smo skromno, ali bili smo srećni. Mama domaćica, čuvala je stoku i brinula o kući… Otac, iako je bio srčani bolesnik, radio je poslove koji mu se ponude, kako bi nam obezbedio bolje uslove za život. Od kada znam za sebe mama me je učila da budem čovek, da volim i ne budem sebičan, već da delim ono što imam sa drugima. Govorila mi je da je ljubav pokretač svega i da je čovek bez ljubavi prazan čovek. Verovao sam joj. Roditeljima je oduvek bio cilj da me kako su govorili, izvedu na pravi put… Da završim školu i budem uspešan. Stalno su mi to ponavljali…
U osnovnu školu sam krenuo sa šest godina. Bilo nas je 8 u razredu. Ja sam bio najmlađi. Mnogo me bolelo kada vidim svoje vršnjake kako uživaju u nekim stvarima, koje meni roditelji nisu mogli da priušte. Ćutao sam i u sebi plakao. Nisam želeo nikom da kažem da me to boli. Često se dešavalo da me ismevaju, ali o tome nisam govorio, kako ne bih povredio roditelje. Majka bi ponekad uvidela da mi je teško, zbog čega je išla krišom u sobu i plakala… Nakon toga, kada bi se vratila, zagrlila bi me, uz rečenicu “Biće bolje”. Svaka njena suza bolela me je više nego najači bol ovog sveta. Osnovnu školu sam završio sa odličnim uspehom, zbog čega su roditelji bili posebno ponosni. Tada sam od njih dobio pramen kose sa rođenja, što je u tom trenutku bilo bezvredno za mene. Vremenom sam shvatio pravu vrednost tog pramena… Čuvam ga i dalje… Budi lepe uspomene u meni.
Nakon toga sam upisao srednju školu, u gradu u blizini mog rodnog sela. Do škole sam uglavnom išao na konju… On je bio ujedno i moj najbolji prijatelj. Delio je najteže trenutke sa mnom. Mnogo toga smo prošli zajedno. Nikada ne mogu zaboraviti kada smo se na putu do škole zaglavili u snežnom nanosu, iz kog smo se jedva živi izvukli. Srednja škola je bila najteži životni period za mene.
Na početku srednje škole mi se desilo nešto što nisam mogao ni da sanjam. Ostao sam bez moje navoljenije mame. Nikada neću zaboraviti taj trenutak. Bila je to kišna jesenja noć… Subota, nije bilo struje. Tata je otišao ranije da spava, a mama i ja smo ostali da pričamo uz plamen sveće. Obično mi je uveče prepričavala doživljaje iz svog detinjstva. Ležao sam na njenoj ruci, dok mi je pričala. Tako sam i zaspao, a onda… Onda se desila prava noćna mora. Mislio sam da sanjam… Želeo sam što pre da se probudim iz tog košmara… Ali nažalost, to nije bio košmar…
Bilo je jutro, tek svanulo… Kada sam čuo sam tatin jauk znao sam da nešto nije u redu. Pogledao sam pored sebe, mame nije bilo. Uplašio sam se, ali i dalje nisam mogao ni da naslutim šta se dešava. Tata je pokušao da se smiri, kako bi mi saopštio. U glavi mi i dalje odzvanja njegova rečenica: “Voljeni moj, moramo da budemo jaki. Mama je otišla.” U tom trenutku mi je svašta prolazilo kroz glavu, dok tata nije ponovio: “Sine moj jedini, mame više nema.” Tada mi se srušio svet. Da dragi moji, ostao sam bez najveće podrške u životu. Mama mi je umrla. Otišla je bez pozdrava. Pitao sam se kako je to moglo da se desi mojoj vučici, mom borcu, osobi koju nikada ništa, osim duše nije bolelo… Osobi koja nikada nije bila kod lekara… Nisam mogao da oprostim sebi što sam zaspao… Nisam mogao da oprostim to što nisam ostao budan sa njom, jer možda bi i sada bila živa. Krivio sebe zbog toga… Tada sam sagradio zid oko sebe, preko koga dugo niko nije mogao preći. Povukao sam se u sebe. Dugo sam se nadao i verovao da će se moja mama pojaviti odnekuda i zagrliti me. Verujte i dalje me drži taj osećaj. Nije prolazio dan, a da nisam odlazio na njen grob, da se ispričam sa njom. Lakše mi je bilo. Samo što sam tada ja njoj pričao priče koje je ona nekada pričala meni. Svaki odlazak sa njenog groba bio je kao da se kida deo mog srca… I tako punih godinu dana… Nakon čega sam opet dobio snagu da se borim. Zbog mame, zbog tate, zbog sebe… Osećao sam kao malo nezaštićeno dete, koje ispočetka uči da hoda, ali ovog puta bez mame… Međutim, to nije dugo potrajalo.
Dve godine nakon gubitka mame izgubio sam i tatu. Umro je od posledica svoje dugogodišnje i “tihe” bolesti. Na njegovom licu se nikada nije videlo da ima problem. Do poslednjeg daha se borio. Nikada nije odustajao… Nije pokazivao slabost… Nije se žalio… Nije želeo da ga ljudi sažaljevaju… Dragi moji, tek sada shvatam kako mu je bilo… Ali, sada je kasno… To je bio još jedan ogroman gubitak u mom životu… Nisam imao više šta i koga da izgubim… Ovoga puta sam ostao usamljen na ovom svetu, prepušten sebi… Nisam imao nikog da me zagrli i uteši u teškim trenutcima… Dugo mi je trebalo da se oporavim od svega… Ali sam morao da budem jači nego ikada, jer nisam imao nikoga da me ohrabri… Da me zagrli… Kaže mi da me voli… Nisam smeo da odustanem… Želeo sam da ostvarim ono za šta su se moji roditelji ceo svoj život borili… Verujte, nije bilo lako, ali sam donekle uspeo.
Završio sam fakultet kao student generacije, a nedavno sam dobio i posao u struci… Mada, dragi moji, moram vam priznati… Ja se više ne radujem svojim uspesima. Od tada više ništa nema smisla… Sve uspehe ovog sveta bih dao da bar još jednom mogu da zagrlim svoje roditelje i da im kažem koliko ih volim, pa makar zajedno i gladovali.
Mnogi kažu da vreme leči sve. Dragi moji, to je najveća laž. Vreme ne leči ništa. Vreme samo budi još veće uspomene i sećanja. Gubitak voljenih osoba i trenutke provedene sa njima, ništa ne može da zameni. Ni cela večnost ne bi bila dovoljna da zameni jedan trenutak sa voljenom osobom. Samo što nažalost, to mnogi kasno shvatimo. Dragi moji, zagrlite svoje voljene i recite im da ih volite. Ne dozvolite da se kajete kao ja!
